Da se ne zaboravi...

Draga i "Milicija"

Naš veoma popularni i ugledni stanovnik sela Draga Kolibar (Otac Dr.Miloradović Slobodana) sedeo je u kafani "kod Paje" ili "1001 noć " kako se tačno zvala. Ulaze dva tadašnja milicionera koja su verovatno bili na zadatku , a i kafana im je bila mesto gde mogu svaku informaciju da dobiju. Draga je sedeo za susednim stolom.Dok je sedeo stalno je svoj kačket navukivao skroz nadole na oči , čas podizao skroz nagore na čelo i mirno pio svoje piće, bez reči. Milicajci su to naravno primetili ali, nije im bilo jasno zašto to radi. Kako je vreme prolazilo ,a Draga i dalje pravio iste gestove oni ga upitaše: "Je li Čiča, zašto ti stalno tu kapu čas gore,čas dole? On im je odgovori mirno: " Eeee vidiš, kad kapu navučem dole na oči, to znači da nemogu više da vas gledam , a kad kapu podignem gore, to znači da oću da vidim da'l ste otišli! Sad znate zašto? "

Ćira

Svi meštani srednjih i starijih godina pamte jednu malu i mračnu kafanicu-prodavnicu "kod Leksandre" (Aleksandar Pavlović se zvao Vlasnik). Kod njega je uvek moglo da se kupi piće, ponekad kobasice i obavezno cigarete na paklu a i na "kilo", po želji. Naravno bila je to više kafanica sa par stola koja je radila non-stop. U toj kafanici su se izrodile veoma lepe i šaljive angdote. Jedna od njih je ova sa popularnim Ćirom (Ćira Macin kako su ga svi zvali i poznavali). Jednog dana u kafanu je svratio naš Ćira i pošto je voleo da igra poker tražio je ekipu za igru. Kako je bilo pre podne - radno vreme, nije bilo ekipe ali je uvek imao neko ko je bio raspoložen i za igru u dvoje. I tako počnu oni poker u dvojku, Ćira je uvek delio glasno:"tebe, mene,tebe mene..." U jednom trenutku iza njegovih ledja se stvorio njegov otac sa velikim kocem u ruci.(Koc je drveno zašiljeno stablo veličine do 2 metra koje je služilo za ograđivanje dvorišta).Videvši kako igra poker u vreme kada je trebao neki posao da završi i kako glasno deli karte tebe,mene,tebe,mene,tebe,mene zahmahnu kocem i udari ga snažno po ledjima i reče: "Sve tebe"

Da li puši Guska?

Nekada nije bilo kao danas, deca nisu bila obrazovana kao današnja deca i samim tim nisu ni imala taj potencijal znanja kao današnja deca. Nije bilo televizije, racunara… danasnjih igracaka… pa ni knjiga dovoljno, a nije bilo ni dovoljno vremena od strane roditelja da bi se posvetila veća pažnja deci. Dosta se radilo, a deca su na neki način bila prepuštena sama sebi I školi. Često se govorilo: ”Pa zašto ide u školu, neka tamo uči ako mu treba ?”. Jednom rečju, tadašnja deca su veoma malo znala o životu I stvarnošću , šta može šta nemože… Ova anegdota nam govori baš o tome.

Jednoga dana u našoj školi učitelj Draga Kuzmanović, koji je inače važio za veoma strogog učitelja, došao je na čas i veoma mirnim glasom I sa smeškom započeo rečima: ” Dobro deco, danas ćemo nešto da učimo iz našeg života I okruženja , ali pre nego što počnemo da vas pitam nešto:

- Svi vi znate šta je pušenje, jel' tako?

-Deca dgovoriše – Znamooo!

-Dobro, reče Draga, a jel' puši recimo deda kod vaše kuće?

- Pušiii - skoro svi odgovoriše.

- A jel' puši tata?

- Deca podeljeno odgovoriše, neko puši neko, nee.

-Dobro deco, a šta mislite dali puši Guska???

Odjednom tajac … svi se ukipiše I saviše glave, ocigledno niko nije znao sa sigurnošću tačan odgovor. U tom trenutku učenik Dragoljub Marković razmišlja: "Šta znam , šta da kažem… šta ako pita mene … hmm, nisam video ali… mozda puši, šta ako se sakrije iza kuće I puši…ma sigurno puši ali opet …nisam video". Njegovo razmisljanje prekide učitelj:

-Ajde ti Dragoljube kaži, da li pusi Guska???

- Sta znam … poče da muca Dragoljub koji je inače važio za boljeg đaka. - Nisam video ali… sigurno puši… Sakrije se iza kuće I puši. U tom trenutku je dobio jači udarac po glavi od ucitelja.

Okupljenom društvu u jednoj od naših seoskih kafana naš poznati nastavnik Biologije Dobrivoje Milivojević ili koga su svi jednostavno poznavali kao „Kanin“ priča jedan doživljaj:

- Pre neki dan, sneg veje,led… putevi skoro neprohodni a frajer ide iz Požarevca i vozi li vozi . Sve pretiče…svi se nekako vuku po putu bukvalno mile jedva voze a frajer vozi i pretiče sve pred sobom. Vozi kao da nije zima sneg i poledica na putu.

- Pa… preticao tako frajer sve do Rašanca i tamo na ulazu u Rašanac Frajer se nadje u nečijem šljivaru, sleteo s puta i zakovao se u drvo sa fićom.

- Jel Kanin a nereče nam, a ko je bio taj Frajer ?? Zapitaše radoznalo prisutni.

U našem selu puno anegdota je vezano za našeg sada već pokojnog poznatog kafedžiju i trgovca Aleksandra Pavlovića koga su svi jednostavno zvali “ Leksandra“ ili „kod Leksandre“

Kafanica prazna, u njoj se takodje prodavao duvan ili cigarete, kobasice, ponekad jos ponešto. Ulazi mušterija i ako nebi poručila piće već bi samo zatražila recimo cigarete, Leksandra bi jednostavno rekao „čekaj u red“ i pustio da mušterija neko vreme čeka iako u kafani nije bilo nikoga osim samog Leksandre i mušterije.

U našoj sportskoj kladionici poznatijoj kao „kod Jokse“ sede za stolom stari prijatelji Cane, Mikica i Saša i pričaju o nečemu. Posle dužeg vremena Mikica izmedju ostalog reče:

- Ja sa svojoj sadasnjoj ženi kada smo počeli da se zabavljamo odma reko „ Slušaj ti kod mene nema to da se zabavljamo i vučemo godinama, oćeš ti da se udaješ il nećeš?? Neću ja da prodjem kao jedna budala iz Dobrnja, vukla ga devojka tri godine i onda ga ostavila, ako oćeš oćeš ako nećeš da se razilazimo.!!